-
Pre nekoliko dana sam na LinkedIn-u pročitala vest o uvođenju preduzetništva u osnovne škole. Bilo je tu različitih komentara, od onih da deci u tom uzrastu nije potrebno preduzetništvo, do onih koji su pozdravili vest rečima ”hvala Bogu, konačno su se setili”.
Šta vi mislite o preduzetništvu?
Ovde ne mislim na preduzetništvo kao veštinu pokretanja i razvoja privatnog biznisa. Mislim na sposobnost deteta da razvija kreativne načine za rešavanje problema i uviđa prilike za stvaranje vrednosti tamo gde ih drugi ne vide.
Govorim o preduzetništvu kao sposobnosti deteta da bude preduzimljivo, o:
- inicijativi,
- hrabrosti,
- proaktivnosti i
- upornosti.
Kako prepoznati preduzetnički duh kod deteta?
Još 2006. godine Evropska komisija (EK) je objavila dokument koji opisuje 8 ključnih kompetencija potrebnih za celoživotno učenje i život u novom milenijumu. Jedna od njih je “Inicijativa i preduzetnički duh”.
Reč je o: “sposobnosti pretvaranja ideja u akciju, kroz kreativnost, inovacije i preuzimanje rizika”.
Setite se samo koliko ste puta u prolazu videli dete koje vuče mamu za rukav tražeći ovo ili ono. Mama se čvrsto drži svoje odluke, a dete postaje sve glasnije i upornije.
Na kraju, majka popušta pred uplakanim detetom koje je galamom dobilo ono što želi, a najviše zbog prezrivih pogleda slučajnih prolaznika koji samo žele da se dreka što pre završi.
Da li je plakanje, dranje i insistiranje u stvari dečije preduzetništvo? Nažalost, jeste ukoliko je dete naučilo da je to način da dođe do svog cilja. Danas postoji mnogo teorija o vaspitanju dece koje su često kontradiktorne.
Pitanje koje se neizbežno nameće je “Šta raditi sa malim preduzetnikom i kako ga naterati da prestane da vrišti?”
Šta kada dete dranjem želi da dođe do cilja?
Odgovor je zapravo veoma jednostavan:
Preusmeriti pažnju deteta na nešto drugo, ali tako da se njegova pažnja fokusira na rešavanje nekog problema.
Ovo prosto, prirodno i efikasno rešenje, koje se svima nama motalo u podsvesti, ostalo je blokirano gomilom beskorisnih saveta i infomacija koje svakodnevno dobijamo sa različitih strana.
Vrlo često deca zapravo ne umeju da izraze svoja emocionalna stanja ili potrebe. Kada počnu da plaču tražeći da im se kupi čokolada, oni zapravo traže stimulans jer im je dosadno, umorni su ili se osećaju zapostavljeno.
Za mene je preduzetništvo životni stil i verujem da dete treba od malena učiti da aktivno rešava probleme.
Kako to izgleda u praksi?
U toku jedne šetnje u prirodi, naša četvorogodišnja devojčica je tražila da je nosimo u rukama jer se umorila od hodanja. Čudno za nju, jer često zajedno prelazimo relacije dužine 2-3km. Prozrela sam njen zahtev i shvatila da joj je zapravo dosadno, jer smo u šetnji sa drugaricom razgovarale o njoj nezanimljivim temama.
Na okolnom drveću sam spazila znakove koji obeležavaju planinarsku stazu, pa sam je uputila da traži ove znakove kako se ne bismo izgubile u šumi. Kako je dobila za nju prilično odgovoran zadatak, odmah je krenula u akciju i ostatak šetnje je provela u traženju znakova, ali i različitih interesantnih biljaka i životinjica koje bi nam pokazivala.
Ovaj princip se može primeniti u skoro svakoj situaciji. Da smo bile kod kuće, usmerila bih je na njen kreativni kutak, gde bi sama našla sebi zanimljivu aktivnost. Da smo bile na ulici, uputila bih je da recimo pokaže i izbroji sve crvene automobile koje vidi.
Suština je u tome da dete uči ne samo iz primera roditelja, već i iz instrukcija. Kroz igru možemo lako podstaći dete na razmišljanje i rešavanje problema. Na taj način, roditelji izlaze iz uloge animatora i postaju posmatrači igre koju je dete osmislilo samo ili uz podršku roditelja.
Roditelj pokazuje put i otvara mogućnosti, dok dete preduzetnik svojom inicijativom proširuje interesovanje i iznalazi nove i kreativne načine za pristup zadatku.
Razmaženo dete je samo preduzetnik koga nismo usmerili na pravi put.
