-
Mama je te večeri otišla na koncert organizovan kao veliki spektakl u našem malom mestu u dvorištu iza Doma omladine.
Obukla je bluzu maslinaste boje, stavila malo narandžastog karmina, raščešljala loknastu plavu kosu i oko pola devet uveče izašla iz stana sa komšinicom Zuskom pod ruku.
“Budite dobri”, samo to je rekla i klimnula tati glavom.
Ovo je bilo pre trideset godina, ali ja mogu jasno da se setim svih detalja te večeri.
Zbog čega? Kako? Pa ja nisam išla na koncert iza Doma omladine. Ostala sam sa bratom dve godine starijim i tatom kod kuće. Reklo bi se nije tu bilo ničega za sećanje.
ALI, BILO JE.
Brat je seo za sto velik koliko i stišnjena trpezarija 28 – kvadratnog stana, noge su mu visile u vazduhu. Ja sam sela na kauč, leđima oslonjena na tvdi jastuk.
Sa uzbuđenjem, koje danas retko kad osetim u toj meri, otvorili smo velike, nove sveske sa tvrdim koricama. Moja je bila na kvadratiće, bratova na usko široke linije. Reklo bi se “veliki problem” ako želiš da crtaš.
Ali, mi to tako nismo posmatrali.
Bilo je važno da je sveska nova, da joj listovi mirišu na novo (to osetiš kad zagnjuriš nosem u nju), da je velika i da ima tvrde korice, jer se tako može lepo crtati ako poželiš da je spustiš na bedra, bez savijanja i prelamanja.
Bilo je važno da sve ono što nam se vrzmalo po dečijoj glavi, što smo sanjali ili potajno želeli, što smo na ulicama ili televizoru viđali nacrtamo na papiru.
Da izvlačimo drvene bojice iz velike čaše, da ih pažljivo biramo, da eksperimentišemo sa nijansama, da stvaramo mešanjem nove boje.
Da od praznog papira pravimo “remek delo” koje će mama kad se vrati pažljivo gledati i poput stručne komisije ocenjivati, a zatim ponosno zalepiti za frižider ili vrata sobe.
-
Brat je nacrtao scenu iz tada popularne serije “Filadelfija”. Bradati junak stoji na brodu koji klizi po reci i maše ljudima na obali. Pantalone mu drže široki tregeri. Znao je da mama prati tu seriju i da joj je glavni junak najlepši muškarac ikad viđen posle tate. Ja nikada nisam crtala “iz glave”. Kraj mene je uvek bila riznica pesama Zmaja i odatle sam, nakon što pročitam omiljene stihove, tražila inspiraciju za crtež. Uvek je to bila neka mamina maza ili žaba koja sedi na lokvanju i čita novine.
-
Zašto vam sve ovo pišem?
Zato što je to bilo jedno od mnogih beskrajno mirnih večeri tokom kojih smo brat i ja zaokupljeni crtanjem živeli svoju radost.
I nije nam mnogo trebalo. Samo čist papir i čaša puna drvenih bojica. Nije bilo svađe čak ni kada bi neko od nas bojio sa jedinom bojicom.
“Jel kod tebe kafena?”
“Jeste. Evo sad ću, samo da mu obojim bradu”.
I onda mirno čekaš. Gledaš da obojiš nešto drugo, da nešto docrtaš, popraviš, ulepšaš.
Sve je teklo glatko. Zamislite, dvoje dece, brat i sestra, sa tatom koji gleda televizor, veče.
Deci nije potrebno mnogo da bi se zabavila. Da bi našla svoj mir i radost. Da bi iz nečega što nama, roditeljima danas, deluje “dosadno” napravila igru i zabavu.
Decu ne treba pretrpavati igračkama (iako svi imamo potrebu da to radimo), posebno ne onim koje se igraju same za sebe, pritiskom na dugme, koje pevaju, laju, piške, skaču, pričaju i dete im apsolutno nije potrebno.
-
Koja je poenta tih igračaka?
Kako dete da pokrene svoje vijuge ako ne mora, ako je igra pritiskom na dugme počela i traje i dete tu ne mora mnogo da se angužuje?
Kako da od ničega napravi nešto, ako se pred njega gurne gotova stvar?
Od te sveske, kad je celu iscrtamo i popunimo i najmanje parče beline, brat i ja bismo kasnije pravili papirnate avione, žabice koje skaču, novac za kasu koju smo pravili od kutije bombonjere.
Ništa se nije bacalo i sve je moglo da postane nešto drugo
Mašta nam je bujala do neslućenih granica i mi smo je u svakodnevnoj igri oslobađali.
Tokom odrastanja sećam se svega nekoliko gotovih igračaka, onih koje nisam sama pravila. Bile su to lutka Vida i mala šivaća mašina. Sve ostalo sam svojim rukama stvarala.
Autor: Jovana Kešanski
